U današnjem novosadskom Dnevniku je izašao prikaz nedavno izašlog strip albuma Bad Boy u izdanju beogradskog Omnibusa. Tekst se može pročitati na ovom mestu, a koga mrzi da skokne na link, u Ilustriparijama sledi copy paste istog ;)...
СТРИП: Приче дежурног неваљалца
Младен Ољача (1970) спада у млађу/средњу генерацију
домаћих стрип аутора која је стасавала у времену последњих ратова,
економских санкција и изолације од остатка (културног) света. Такве
невоље су, пак, натерале стрип креативце да се сналазе и довијају
како и где да објављују своје радове; обзиром да је пуно тога
умножено у сопственој „режији“ аутори барем никада нису имали проблеме
са страхом од уредничке цензуре што је, с друге стране, поспешило развој
природног младалачког бунта обилно храњеног призорима распада државе,
система друштвених, породичних и личних вредности, потенцирањем
криминалних активности, од најситнијих до оних у државном врху. Није
стога чудо да су безмало сви аутори тог алтернативно-андерграунд стрип
таласа чинили мање или веће искораке односно отклоне према стварности,
са хуморним цинично-саркастичним тоном приповедања, односно
карикатуралним графичким изразом. Ипак, ова принудна слобода резултирала
је и великим бројем аутора који су одустајали од стрип стваралаштва
које не доноси ни минималну материјалну сигурност, никакве могућности
редовног објављивања нити сатисфакцију признања.
Ољача је један од прекаљених аутора-слободњака који су остали и -
опстали у несигурним стрип световима, више пута почињући из почетка у
разним редакцијама дневних и недељних новина, учествујући у многим
пројектима и на разним конкурсима. Све ове недаће нису га поколебале у
начину на који посматра свет и ствара приче у сликама: пре би се рекло
да су прочистиле његов израз, а поенте учиниле болнијим.
Албум „Бад Боy“ (издавач Омнибус, Београд, 2014) је на 92 стране
сабрао 40 стрипова и пар независних илустрација, насталих у периоду од
1996. до 2000. године. Стрипови су првенствено минијатуре на једној или
две стране уз ретке изузетке (најдужи стрип има шест страна). Овакво
„минималистичко“ опредељење намеће аутору строгу дисциплину и
економичност, како у грађењу приче тако и у њеном визуелном сегменту.
Прецизност је одлика Ољачиног стварања (вероватно потенцирана и његовим
новинским искуством) коју он суверено демонстрира успевајући да,
наизглед без претераног напора, духовито поентира у последњој
реплици/сличици. Основни тон прича као и доброг дела илустрација је
црно-хуморни, у распону од лако разиграних комичних ситуација до оних
које се окончавају бруталним расплетима због којих читаоцу застаје
кнедла у грлу.
Ољача гледа свет широм отворених очију и види много обичних
ситуација, од вечитих редова пред шалтерима, неразумевања генерација,
нарко везаности за телевизију, као и за „обичне“ дроге, до (прастарих)
прича о љубави која почиње (не)успешним удварањима, а окончава спознајом
непрелазне разлике у карактерима партнера. Виђено бива провучено кроз
филтере који ће појачати контрасте и открити скривено кроз стилизовано
карикатуралан цртеж. Поред ових тема, Ољача радо „прерађује“ познате
културне обрасце - из бајки, популарне културе, филмова и стрипова о
супер херојима - дајући им ново, искривљено лице и значење које
изневерава овештала, инстантна значења. Његова верзија „мноштва светова“
субверзивна је јер скида њихове ушећерене скраме и тера читаоца да
размишља о ономе што се крије испод површине (а није ни лепо ни
пријатно).
Издавач и писац предговора Живојин Тамбурић оправдано констатује да
се у овим црно-хуморним причама „одвија сукоб са тривијалном стварношћу и
разрешава кроз резигнацију, али и једну малу хумористичку освету“.
Илија Бакић, novosadski Dnevnik, 30.08.2014.
