Saturday, August 30, 2014

Bad Boy

U današnjem novosadskom Dnevniku je izašao prikaz nedavno izašlog strip albuma Bad Boy u izdanju beogradskog Omnibusa. Tekst se može pročitati na ovom mestu, a koga mrzi da skokne na link, u Ilustriparijama sledi copy paste istog ;)...



СТРИП: Приче дежурног неваљалца


Младен Ољача (1970) спада у млађу/средњу генерацију домаћих стрип аутора која је стасавала у времену последњих ратова, економских санкција и изолације од остатка (културног) света. Такве невоље су, пак, натерале стрип креативце да се сналазе и довијају









 како и где да објављују своје радове; обзиром да је пуно тога умножено у сопственој „режији“ аутори барем никада нису имали проблеме са страхом од уредничке цензуре што је, с друге стране, поспешило развој природног младалачког бунта обилно храњеног призорима распада државе, система друштвених, породичних и личних вредности, потенцирањем криминалних активности, од најситнијих до оних у државном врху. Није стога чудо да су безмало сви аутори тог алтернативно-андерграунд стрип таласа чинили мање или веће искораке односно отклоне према стварности, са хуморним цинично-саркастичним тоном приповедања, односно карикатуралним графичким изразом. Ипак, ова принудна слобода резултирала је и великим бројем аутора који су одустајали од стрип стваралаштва које не доноси ни минималну материјалну сигурност, никакве могућности редовног објављивања нити сатисфакцију признања.
Ољача је један од прекаљених аутора-слободњака који су остали и - опстали у несигурним стрип световима, више пута почињући из почетка у разним редакцијама дневних и недељних новина, учествујући у многим пројектима и на разним конкурсима. Све ове недаће нису га поколебале у начину на који посматра свет и ствара приче у сликама: пре би се рекло да су прочистиле његов израз, а поенте учиниле болнијим.
Албум „Бад Боy“ (издавач Омнибус, Београд, 2014) је на 92 стране сабрао 40 стрипова и пар независних илустрација, насталих у периоду од 1996. до 2000. године. Стрипови су првенствено минијатуре на једној или две стране уз ретке изузетке (најдужи стрип има шест страна). Овакво „минималистичко“ опредељење намеће аутору строгу дисциплину и економичност, како у грађењу приче тако и у њеном визуелном сегменту. Прецизност је одлика Ољачиног стварања (вероватно потенцирана и његовим новинским искуством) коју он суверено демонстрира успевајући да, наизглед без претераног напора, духовито поентира у последњој реплици/сличици. Основни тон прича као и доброг дела илустрација је црно-хуморни, у распону од лако разиграних комичних ситуација до оних које се окончавају бруталним расплетима због којих читаоцу застаје кнедла у грлу.
Ољача гледа свет широм отворених очију и види много обичних ситуација, од вечитих редова пред шалтерима, неразумевања генерација, нарко везаности за телевизију, као и за „обичне“ дроге, до (прастарих) прича о љубави која почиње (не)успешним удварањима, а окончава спознајом непрелазне разлике у карактерима партнера. Виђено бива провучено кроз филтере који ће појачати контрасте и открити скривено кроз стилизовано карикатуралан цртеж. Поред ових тема, Ољача радо „прерађује“ познате културне обрасце - из бајки, популарне културе, филмова и стрипова о супер херојима - дајући им ново, искривљено лице и значење које изневерава овештала, инстантна значења. Његова верзија „мноштва светова“ субверзивна је јер скида њихове ушећерене скраме и тера читаоца да размишља о ономе што се крије испод површине (а није ни лепо ни пријатно).
Издавач и писац предговора Живојин Тамбурић оправдано констатује да се у овим црно-хуморним причама „одвија сукоб са тривијалном стварношћу и разрешава кроз резигнацију, али и једну малу хумористичку освету“.

Илија Бакић, novosadski Dnevnik, 30.08.2014.